Jedna od aktuelno dominantnih teorija koja se bavi komponentama optimalnog ljudskog funkcionisanja je i PERMA model koji je prošao kroz nekoliko razvojnih faza. Polazište ovog modela je bila Seligmanova trokomponentna teorija autentične sreće koja je obuhvatala Pozitivne emocije (P), Angažovanje/motivacija (E) i Smisao i svrha života (M) iz koje je nakon koncipiranja i detaljnijeg istraživanja izrastao PERMA model dodavanjem još dve komponente: Pozitivni odnosi sa drugima (R) i Postignuće (A) (Seligman, 2011). Prethodno navedenih pet komponenti su merljive i na osnovu njihovih nivoa se može proceniti individulano psihološko blagostanje. Instrument koji se koristi za njihovo merenje je PERMA-profiler koji još uvek nije standardizovan u Srbiji, a na američkom uzorku ima dobre psihometrijske karakteristike (Seligman, 2018).
Pozitivne emocije (Positive emotions – P)
Pozitivne emocije osim sreće, uključuju nadu, interesovanje, radost, ljubav, saosećanje, ponos, zabavu i zahvalnost. Smatraju se glavnim pokazateljem procvata i mogu se potencirati kako bi se poboljšalo blagostanje (Fredrickson, 2001). Uobičajeni nivo indidivualnog funkcionisanja se može unaprediti upražnjavanjem, istraživanjem i integrisanjem pozitivnih emocija. Dosadašnja istraživanja pokazuju da pozitivne emocije mogu umanjiti efekte neprijatnih životnih događaja i poboljšati otpornost (Tugade & Fredrickson, 2004), tako da možemo reći da učestalo doživljavanje pozitivnih emocija pomaže pojedincima da izgrade fizičke, intelektualne, psihološke i društvene resurse koji povećavaju otpornosti i opšte blagostanje.
Angažovanje/motivacija (Engagement - E)
Seligman poetski opisuje angažovanje/motivaciju kao “biti jedno sa muzikom” (2012). Kada neko doživljava sveprožimajuće iskustvo u kome optimalno primenjuje svoje veštine, snage i fokusira pažnju na prethodno postavljen personalno izazovan cilj govorimo o angažovanju/pozitivnoj motivaciji. Prema Csikszentmihalju, balans između izazovnosti i težine cilja (zadatka) sa jedne strane i doživljaja kompetentnosti, odnosno posedovanje odgovarajućeg strepena veštine potrebne da se postavljeni cilj ostvari sa druge strane, proizvodi iskustvo nazvano „tok“ koje je toliko zadovoljavajuće da su ljudi upražnjavaju neku aktivnost radi same aktivnosti, a ne usled nagrade/koristi koju će ta aktivnost doneti. Dakle, “tok” se doživljava kada su nečije veštine dovoljne za izazovnu aktivnost, u potrazi za jasnim ciljem, sa trenutnom povratnom informacijom o napretku ka cilju. Prilikom doživljavanja “toka” dolazi do potpune apsorpcije u aktivnost, pažnja je fokusirana, nestaje svest o sebi, a percepcija vremena je izmenjena – nemamo doživljaj protoka vremena i prestajemo biti zainteresovani za njega, postoji svest samo o sadašnjem trenutku. “Tok” se može doživeti u raznim aktivnostima, na primer, u dobrom razgovoru, radnom zadatku, sviranju muzičkog instrumenta, čitanju knjige, pisanju, izgradnji nameštaja, popravljanju bicikla, baštovanstvu, sportskim treninzima…..Istraživanje relacije „toka“ i blagostanja je pokazalo da su pojedinci koji pokušavaju da iskoriste svoje snage na nove načine svaki dan tokom nedelju dana bili srećniji i manje depresivni nakon šest meseci (Seligman, Steen, Park i Peterson, 2005).
Smisao i svrha života (Meaning - M)
Potraga za smislom i potreba da se ima osećaj vrednosti je stara koliko i čovečanstvo. Iako se nauka bavi ovim pitanjem od početka svog postojanja, ono i dalje intrigira teoretičare i istraživače. Seligman (2012) smisao i svrhu života određuje kao pripadanje i/ili služenje nečemu većem od nas samih. Osećaj smisla i svrhe može se izvesti iz pripadnosti i služenja nečemu većem od sebe. Postoje različite društvene institucije koje omogućavaju osećaj smisla, kao što su religija, porodica, nauka, politika, radne organizacije, pravda, zajednica, društveni uzroci...Osećaj svrhovitosti života pomaže pojedincima da se usredsrede na ono što je zaista važno u suočavanju sa značajnim izazovima ili nedaćama. Smisao ili svrha života se individualno razlikuju. Tako, smisao života može biti bavljenje profesijom, humanitarnim radom ili politikom, ali i upražnjavanje stvaralačkih poduhvata, negovanje verskih/duhovnih uverenja ili održavanje dobrih personalnih odnosa, sticanje novih iskustava…. Osećaj smisla proizilazi iz ličnih vrednosti, a ljudi koji smatraju da vode svrhovit život žive duže i imaju veće zadovoljstvo životom i manje zdravstvenih problema (Kashdan, Mishra, Breen i Froh, 2009).
Pozitivni odnosi sa drugima (Relationships - R)
Evoluciono posmatrano, dobri odnosi sa socijalnom okolinom su neophodni za opstanak ljudske vrste, te mi kako društvena bića imamo jaku težnju da se povežemo i očuvamo veze da drugima. Razvijanje bliskih odnosa ključno je za adaptaciju i omogućeno je našom sposobnošću za ljubav, saosećanje, ljubaznost, empatiju, timski rad, saradnju, samopožrtvovanje itd. Iz prethodnog sledi da su bliski i ispunjavajući odnosi sa važnim drugima neophodni za psihološko blagostanje, a često se prijatne emocije i doživljaji poput sreće, zadovoljstva, osećaja pripadnosti, ponosa, smisla pojačavaju upravo kroz njih. Bliske veze mogu dati životu smisao, a socijalna podrška je jedan od zaštitnih faktora u stresnim situacijama. Mnoga istraživanja još od Harlovljevih i Bolbijevih nalaza o značaju afektivnog vezivanja pa sve do savremenih ispitivanja potvrđuju značaj bliskih personalnih veza za psihološko blagostanje. Na primer, Hassed (2008) navodi da je društvena izolacija factor rizika za depresiju zloupotrebu supstanci i samoubistvo. Takođe, utvrđeno je da su bliski odnosi važni prediktori subjektivnog blagostanja (Miers,2000), i smisla života (Hicks & King, 2009).
Postignuće (Accomplishment – A)
Prema Seligmanu (2011) ljudi teže postignućima, kompetencijama, uspehu i majstorstvu radi njih samih, u različitim domenima, uključujući radno mesto, sport, igre, hobije itd. čak i ako to ne dovodi nužno do pozitivnih emocija. Osećaj postignuća proizilazi iz postizanja ciljeva, savladavanja poduhvata i samomotivacije da završite ono što ste naumili. Doživljavanje osećaja ponosa usled različitih uspeha doprinosi blagostanju (Seligman, 2012). Upornost i posvećenost postizanju ciljeva obezbeđuju uspeh, no za procvat i blagostanje je potrebna intrinzična motivacija, odnosno ostvarivanje uspeha usled unutrašnje motivacije, kao i rad na nečemu samo radi istraživanja I unapređivanja (Kuinn, 2018). Ostvarivanje unutrašnjih ciljeva (poput rasta i povezivanja) dovodi do većeg porasta blagostanja od ostvarivanja spoljnih ciljeva kao što su novac ili slava (Seligman, 2013).